Pisali smo nedavno na Blogu opširno o vazdušnom puškama “Crvena Zastava”, predstavili detaljno istorijat i karakteristike ovih legendarnih pušaka na našim prostorima, a ovom prilikom ćemo ispričati jednu toplu, iskrenu, životnu i ljudsku priču iz prve ruke, direktno iz sećanja strelca koji je pre više od 65 godina pucao iz tih pušaka i osvajao medalje.
Sve je počelo susretom u streljani u kojoj se redovno okupljamo, kada sam primetio da je na servis stigla jedna retko vredna puška. Preciznije, ja sam je tako doživeo, a verovatno ćete i vi kada pročitate do kraja ovaj tekst, koji sam moram priznati, napisao u dahu.
Vlasnik puške, gospodin Zoran Vasiljević (mi smo ga od milja odmah prozvali čika Zoran), je poželeo da je posle 66 godina očisti, podmaže, dotegne i ostavi u nasleđe svom unuku, kao lepu i vrednu uspomenu. Čika Zoran je istinski gospodin u svakom smislu. Rečit, smiren, pun sportsko-streljačkih priča iz njegovog vremena, kao i streljaštva uopšte. Dugo smo sedeli u streljani i slušali zanimljive priče iz njegove mladosti i sportsko-streljačke karijere. Nemoguće je prepričati ih sve, ali evo u nastavku samo nekih najzanimljivijih momenata.
Na slici čika Zoran stoji sedmi sa leve strane.
Tih pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, već je postojao razvijen sportski duh među omladinom i priličan broj mladih ljudi se bavio sportskim streljaštvom. Evo ovde samo jednog kratkog citata iz priručnika za korišćenje i održavanje vazdušnih pušaka Crvena Zastava:
“Streljaštvo je najmasovnija grana sporta kod nas. Ovaj sport vole pored naših pionira i omladinci, odrasli ljudi grada i sela i pripadnici naše armije. Streljaštvo jača i odbrambenu sposobnost naših naroda. Spremnost naših strelaca, značajan je faktor bezbednosti naše domovine. Stalna i sistematska vežbanja u gađanju jedini su put za stvaranje dobrih i sigurnih strelaca. Da bi strelci potpuno ovladali veštinom gađanja, neophodno je da što češće i više gađaju. Za ovakvu stalnu praktičnu obuku u gađanju vrlo su pogodne vazdušne puške.”
Priča nam čika Zoran, koji danas ima 84 godine, da je tako zaista i bilo u njegovo doba. On je pucao za klub “Partizan” i aktivno se takmičio više godina. U to doba, strelci nisu imali nikakvu dodatnu opremu, koja se danas standardno koristi. Jakne, cipele, rukavice… bili su samo misaona imenica. Ko je šta imao, tako je i pucao. Čak i tako neopremljeni, uspevali su da bez problema ispucaju seriju od 10 hitaca sa 92-93 kruga.
U to vreme nisu u streljanama imali čak ni “kurblu” koja je odvodila i privlačila papirnu metu. Danas su te naprave sa elektromotorima, nešto ranije su bile ručne, tako što se rukom okretao točak koji je “vozio” metu. Međutim, u čika Zoranovo vreme ničega od toga nije bilo, nego je na treninzima i takmičenjima sa stane stajao jedan pomoćnik, koji je pre pucanja stavljao mete, nakon svakog hica ih skidao, nosio do sudijskog stola na bodovanje, a onda odmah nakon toga postavljao nove mete. I tako u krug. Zamislite da danas tako neko stoji sa strane na vatrenoj liniji. Naravno, nezamislivo.
No, nakon kratkog izleta u prošlost, vratimo se polako u realnost i na temu ove priče…
Kada sam prvi put video pušku, bilo je sasvim jasno da je bukvalno kao nova, “ispod čekića” što bi rekli. Iskreno, nikada nisam video staru Zastavicu koja je praktično nova i neupotrebljavana. Vlasnik i nije želeo da puca iz nje, jer je dobio kao nagradu “prvoplasiranoj muškoj ekipi”, davne 1958. godine. Ugravirani datum dodele nagrade je 22. decembar, što nije slučajno. Naime, 22. decembar je u doba SFRJ bio slavljen kao Dan JNA (Jugoslovenske narodne armije), pa je bilo logično da se pokloni ze vrste upriličuju na značajne datume tog vremena. Kao što se vidi, nagrada je dodeljena ekipi, ali samo jedan član ekipe je mogao dobiti, pa je izabran čika Zoran kao najbolji.
I tako je puška stajala u futroli decenijama, dok vlasnik nije odlučio da je, kao što sam već napomenuo na početku, servisira, očisti i podmaže, kako bi je poklonio kao uspomenu svom unuku.
Napomena: baš dok sam završavao ovaj tekst i spremao ga za objavljivanje, saznao sam da je unuk dobio pušku i da je poželeo da i on dođe u streljanu i ispali neku dijabolu iz svoje nove Zastave.
Kao što se vidi na fotografijama, puška je zaista u mint stanju, što je priznaćete, izuzetna vrednost i retkost danas.
Čak i pre čišćenja i podmazivanja sve je bilo ispravno i funkcionalno, ali je nakon servisa dobila svoj pravi stari sjaj. Iz takve puške je pravo zadovoljstvo pucati.
Naravno i danas se mogu pronaći stare Zastavice u dobrom stanju, ali čak i tada su već ispucale hiljade i hiljade dijabola. Iz ove koju sada predstavljam, nikada nije ispaljena ni jedna jedina dijabola. Bukvalno prve dijabole iz nje je ispucao gospodin Zoran kada je došao u streljanu da je preuzme, posle čitavih 66 godina!
Međutim, ovoj (nadam se zanimljivoj) priči još uvek nije kraj. Iste godine kada je dobio pušku, čika Zoran je dobio i sat marke Marvin kao “prvoplasirani omladinac na takmičenju vazdušnom puškom”.
Dozvolite mi ovde jednu sasvim ličnu impresiju: gledajući taj sat, nisam mogao a da ne primetim jednu zanimljivost. Zamislite da je fabrika Crvena Zastava u to vreme poklanjala švajcarske satove! Svi bi očekivali u to doba neku rusku (sovjetsku) Slavu, Poljot, Raketu ili Pobedu, ali je Zastava odlučila da poklanja švajcarske satove. Lepo, zaista lepo.
Možda najlepši deo priče sam ostavio za kraj.
Nakon dugog i izuzetno prijatnog razgovora sa gospodinom Zoranom Vasiljevićem, svi prisutni su se složili da ga nećemo pustiti da ode kući dok ne opali neku dijabolu iz svoje puške. Govorili smo mu da mora da isproba i “overi” svoju pušku nakon prvog i jedinog servisa, da se “to valja”, a ustvari smo svi želeli da vidimo kako će se čika Zoran snaći na vatrenoj liniji posle tolikih decenija. Prvo se malo kolebao, ali je na kraju popustio na našu opštu radost.
Čim je prišao liniji, odmah je iskusno zauzeo stav, namestio pušku u rame, rutinski korigovao stav i držanje, malo probno nišanio, pratio okom liniju gađanja i metu i… posle kraćeg nameštanja, ispalio svoju prvu dijabolu posle punih šest decenija!
Prva dijabola u crno, druga u crno, treća malo izvan, a onda su polako umor i godine uzeli danak i čika Zoran je, vidno uzbuđen i srećan, ipak odlučio da više ne puca. Nije ni bilo potrebe, sve nam je pokazao u tih nekoliko minuta.
Na kraju smo napravili par slika za uspomenu, kao što je i red u takvim prilikama.
Šta reći na kraju? Možda to, da čovek uvek može naučiti i doživeti nešto novo, saznati neke zanimljive stvari, a u krajnjoj liniji uživati, što bi trebalo da bude i najvažnije u ovoj našoj amaterskoj pasiji. Da smo mi profesionalci, verovatno bismo na sve gledali drugim očima i drugačije doživljavali neke stvari, ali pošto nismo, onda nam ostaje sloboda da možemo bez opterećenja uživati u svakom trenutku sportskog streljaštva iz vazdušne puške, bez obzira o kojoj disciplini se radi – 10m, BR, FT, LR, PRS…
Ovakve i slične priče, osim što predstavljaju svrhu postojanja ovog Bloga, takođe mogu doprineti još boljem razumevanju sportskog streljaštva i ljudi, proširivanju vidika i znanja, a što je najvažnije, uživanju u druženju, uz prevazilaženje različitih nerazumevanja, koja se mogu pojaviti.
Do sledećeg teksta – oštro oko i samo 10.9 da se pogađa.